Последње дане априла ученици VII и VIII разреда провели су у дводневном дружењу и обиласку наше земље.
У раним јутарњим часовима мала дружина кренула је пут Крагујевца. Пут води до Шумарица, место страдања и сећања на невино пострадале жртве у Другом светском рату. Спомен парк Шумарице нас прима у своје окриље. Уз потресну причу локалног водича о незапамћеном страдању, остајемо неми пред споменицима: Птица сломљених крила, Кругови, Сто за једног… Споменици, ти неми сведоци једног злог времена остају иза нас, а ми журимо у освајање још једног новог дана.
Пут кривудајући води у Бранковину- место где се преплићу култура и историја. Постојбина славних Ненадовића, место наше песникиње Десанке Максимовић, окупано пролетњом кишом која нас није спречила да уживамо у зеленилу и дивним мирисима трава које су својим бојама мамиле наша чула.
Палимо свеће у манастиру и са сјајем у очима ослушкујемо Десанкин глас:
„ Немам времена да распирујем пламен,
Сад запрећем шаке згорела жара.
Немам више времена за ходочашћа…“
Већ је увелико прошло подне, надомак смо наше прве одреднице – Ваљева.
Ваљево, град са четири реке и две чаршије. Стижемо. Распоређујемо се у собе и вече чекамо на Тешњару, старој чаршији. Калдрма Тешњара, у којем се и данас налазе старинске куће, саграђене у духу оријента, очарале су нас на први поглед. Свака кућица је одавно изгубила своју намену, а времена старих ткача, абаџија и других старих занатлија, постала је далека прошлост. Остале су мале радионице које овај део Ваљева чине једним од најпрепознатљивијих симбола града.
После шетње тешњарском калдрмом, уживамо у освежењу на тераси маленог ресторана смештеног на обали Колубаре.
У близини је градски трг којим доминира споменик Живојина Мишића, нашег славног војсковође. И као да у свакомод нас одзвањају речи :
„ Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред!“
Вече и ноћ дочекујемо у хотелу „ Омни“ који се налази пет минута хода од градског трга.
Други је дан нашег путовања. Буди нас сунце. После доручка и дивног гостопримства свих запослених у хотелу, крећемо ка Троноши.
Пут кривуда кроз Лозницу. На само 17 километара од овог градића, у селу Коренита, сместио се манастир Троноша. Према предању, изградања манастира везује се за краља Драгутина, који је почео подизати манастир, али га је претекла смрт па је градњу довршила његова супруга Катарина. Снажни звуци звона са манастирског звоника огласили су се први пут на дан Христовог рођења 1317. године.
Мир, потпуна тишина коју ремети само поточић у близини и песма славуја. Манастир личи на блистави драгуљ у скровишту живописног предела који ту бивствује већ седам векова.
Испод манастира, поред дивљег потока, а преко мостића, напијамо се воде из капеле посвећене Светом великомученику Пантелејмону из чијих темеља избија вода из десет лула. Према предању, капелу су подигли Браћа Југовићи са својим оцем Југ Богданом.
Остављамо за нама бајковите пределе Троноше, место где је своја прва знања стекао реформатор нашег језика- Вук Караџић. У нама много позитивне енергије, али и сете јер је некима од нас последња екскурзија коју проводимо заједно.
Опет улазак у аутобус, али на кратко. После само пар километара кривудавог пута, одлазимо у Тршић. Спомен- кућа Вука Караџића, подигнута на месту Вукове родне куће 1933. године. Овде, под дрветом шљиве, причу о Вуковом детињсву прича нам локални водич.
У оквиру овог етно- парка налази се, осим Вукове куће, и спомен- школа и кроз њега протиче река Жеравица. Видели смо још и Музеј ћирилице и Школу калиграфије који се налазе у оквиру овог комплекса.
Поподне је резервисано за дивну шетњу кроз велелепни парк Бање Ковиљаче и ручак у оближњем ресторанау.
Уживали смо, шетали, слушали музику воде из ковиљачке фонтане, за коју кажу да је најлепша у Србији. Поглед нам је често застајао на дивној грађевини Курсалона који је у својој лепоти заблистао давне 1934. године. Бања свој процват доживљава за време краља Петра Карађорђевића који је одлучио да подигне бању 1904. године на граници тадашње аустроугарске.
После дивно проведеног дана, пођосмо ка Нишу.
За нашу удобну вожњу побринули су се: возач Заза, водич Невена, а докторка Мина на срећу, није имала посла.
Са децом су путовали и дружили се, одељењски старешине: Александар Томић, Татјана Вучковић, Марина Крстић, Татјана Ждраљевић, Данијела Јовановић и Тања Цветковић.
До неког следећег дружења…стварамо заједничке успомене!
Тања Цветковић, наставница српског језика и књижевности
